Prostorni planer

Demografija postoji kao naučno-stručni smer na Geografskom fakultetu od 1999.-te godine

  Demografija je nauka o stanovništvu. Važan je deo planiranja prostora. 

Ukoliko želite da ubacite neki sadržaj na ovu stranicu ili da postanete urednik/ca pošaljite sadržaj i svoje lične podatke na andrejagreen@gmail.com

Ova stranica je još u izradi, a u međuvremenu možete pročitati jedan nedavno objavljen članak u časopisu Prostor

Jedan pogled na savremene populacione probleme



Pre više godina sam sreo jednu romsku porodicu koja se bavila reciklažom starog papira i koja je planirala treće dete. Zbog niskih prihoda i teških uslova života, njihov osnovni motiv za treće dete bila je nadoknada koju je davala drzava u iznosu od oko 1000 tadašnjih nemackih maraka. Nije teško pretpostaviti da ova porodica nije jedini slučaj.

Puno vremena sam od tada proveo razmišljajuci o populacionoj politici, nastojeći da proniknem u problematiku i pronadjem adekvatno rešenje za, na evropskom kontinentu sve rašireniju pojavu „bele kuge“ tj. negativnog prirodnog priraštaja. Prosečna starost stanovnika u Srbiji je 43,5 godina. Sudeci po kineskim iskustvima, kontrola i destimulacija previsokog prirodnog priraštaja se može kontrolisati nekim jednostavnim zakonskim aktima. Kod negativnog priraštaja stanovništva problem je znatno veći, ili bar to tako izgleda na prvi pogled.

Demokratski principi nam nalažu da su svi stanovnici jednaki te da ih pred zakonom tako treba i tretirati. Istovremeno pravo na jednakost garantuje i Ustav Republike Srbije. Jasno je medjutim da ipak nisu svi gradjani jednaki, i da u društvu ima jako bogatih sa jedne strane i jako siromašnih koji ne mogu sebi priuštiti hranu i kontracepciju sa druge. I upravo tu se vidi manjkavost postojeće pravne regulative vezane za subvencije za treće dete. Jako siromašni sugradjani u toj subvenciji vide izlaz iz bede i siromaštva, makar i privremeno, dok srednjem i višem sloju stanovnika ta subvencija ne znači puno, ako išta. Kako je društvo danas više raslojeno nego ikada, za siromašnije stanovnike bi od velike koristi bila pomoć za popravljanje lošeg materijalnog položaja, poput subvencija za ishranu(narodne kuhinje), za stanovanje(socijalno stanovanje), pokretanje malog biznisa i mikrokredita, ili pak pomoć za dodatno/dopunsko obrazovanje, jer odlukom o proširenju porodice ovi ljudi samo pogoršavaju svoj materijalni položaj, onemogućavajući svojoj deci pristojne uslove života i ostajući tako u začaranom krugu bede i materijalnog i duhovnog siromaštva. Mnogi ljudi iz ove socijalne grupe nisu uopšte registrovani kao državljani. Bogatiji ljudi nemaju ovakvih problema, imaju po pravilu manje dece, izostaje adekvatna stimulacija za stvaranje potomstva, pa posledično velike svote novca odlaze na potrošnju luksuznih dobara, kolateralno pogoršavajući spoljno trgovinski bilans zemlje i narušavajući ekološku ravnotežu. Dugoročne posledice loše ishrane dece na kvalitet života i ekonomiju kroz zdravstvenu zaštitu kao i nedovoljnog broja dece na državni budzet, penzioni fond, demografsku strukturu i kulturne tekovine sa druge nije neophodno detaljno opisivati obzirom da se veoma često pominju kako u naučnim radovima tako i u dnevnoj štampi i dnevnoj politici.

Kanada je svojevremeno primenjivala obavezu plaćanja poreza za nevenčane ljude. Nalazim ovakav sistem represivnim i stoga odbojnim. Mozda bi stoga po ugledu na kineski model bilo dobro promovisati ideju da se ukinu subvencije za treće dete, a da se umesto njih uvedu poreske olakšice na zarade zaposlenih u iznosu od recimo 5 % za svako novorodjeno dete, do maksimalnog iznosa od 15 % za troje dece, i to za oba roditelja. Time bi se postigao efekat pravičnosti, jer bi na taj način svaka porodica bila stimulisana da ima decu u skladu sa svojim načinom života i mogućnostima i da održi postojeći standard i nivo potrosnje, umesto da proširenjem porodice bude primorana da redukuje svoje potrebe. Ujedno bi to bio i znak da društvo i država iskreno brinu o mladjim naraštajima, a zakonska procedura bi se znatno pojednostavila. Trenutni iznos roditeljskog dodatka u, recimo, Novom Sadu iznosi 65000 dinara, ali se do istog dolazi nakon mukotrpnog šetanja po šalterima i prikupljanja čitave hrpe dokumenata, čime se obezvredjuje korist samog dodatka, kako zbog potrošenog novca roditelja, tako i zbog potrošenog vremena, za koje država Srbija, kao servis svojih gradjana, nikada nije preterano marila. Izmenama u načinu pomoći roditeljima država bi pokazala da zaista želi da im pomogne. Sadašnje zakonodavstvo jedino poznaje olakšice kod plaćanja godišnjeg poreza na dohodak građana ako je isti viši od 1.532.867 dinara (Novosti 16.feb.2009) i ako su članovi porodice izdržavana lica.

I ovde ću još dodati, i pored rizika da budem okarakterisan kao socijal-darvinista (što svakako nisam,a valja istaći da ima veoma siromašnih porodica sa velikim brojem dece svih nacionalnosti, veroispovesti i rasa ili ekotipova), da oni koji zaradjuju više i posledično daju veći doprinos društvu mogu imati više koristi od takve populacione politike od onih koji se oslanjaju na sistem socijalne pomoći i koji bi proširenjem porodice i sebi i državi, a verovatno i svojoj deci, dugoročno naneli samo štetu. Ovakav sistem bi bio i znatno humaniji jer bi se popravio kvalitet života dece koja su ionako prilično zapostavljena, a reagovanje društva na zanemarivanje dece je krajnje retko.

Odgajati jedno dete u bogatoj porodici je znatno skuplje i zahtevnije nego odgajati jedno dete u siromašnoj porodici što je, mislim, i glavni razlog zašto siromašne porodice po pravilu imaju više dece. I zato kod bogatih treba insistirati na većem broju dece, dok kod siromašnih treba insistirati na kvalitetu odgoja, a ne toliko na kvantitetu. U svakom slučaju debata o ovom pitanju bi bila jako korisna, obzirom da postojeća populaciona politika ne daje značajnije rezultate.

Još jedna potencijalna kolateralna korist jeste destimulacija onih koji rade u sferi sive ekonomije da proširuju svoju porodicu što bi dodatno koristilo društvu, a pogodovalo bi i uvodjenju poslova u legalne tokove.

Sa ekonomskog aspekta možda ovakav sistem uredjenja državnog budžeta izgleda neodrživ na kratke staze, ali zapravo danas u većini razvijenih i zemalja u razvoju, pa i u našoj, postojeći sistem prevelikog izdvajanja za penzioni i zdravstveni fond zapravo nisu biološki održivi. S tim u vezi je i podsećanje da u Japanu ne postoji obavezno penziono, a u SAD-u obavezno zdravstveno osiguranje.

Na kraju, u svetlu planiranja porodice treba pomenuti nemačku ministarku za porodicu, gospodju Ursulu von der Leyen, sa svojih sedmoro dece, kao svetao primer žene koja je veoma uspešno uspela da uskladi karijeru sa, za savremene uslove, veoma brojnom porodicom. Ovde se očito radi o svojevrsnom „demografskom patriotizmu“, koji svakako ima svoju ekonomsku i kulturnu dimenziju.



Andreja Sinadinović-Vijatović,

Student Prostornog planiranja,

Veliku zahvalnost dugujem prof. Mileni Spasovski na demografskom opismenjavanju i prof. Kseniji Petovar koja mi je proširila vidike, vokabular i podigla socijalnu svest.

reference: www.bmfsfj.de

www.nytimes.com